Znam, mora biti da je tako: Nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njegove i sreće moje. Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu. Kuda ću ? U koji grad da svratim ? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka, zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladna i mokra, zašto se nismo sreli nikad ? Il je već bilo ? Trebao korak ? Možda je sasvim do mene došao. Al' ja, negde svratila gorka, a on ne znajući - prošao. Ne znam. Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj - podjednakoj, A za korak se mimoišli. Da, mora da je tako.

Na trepavicama magla...na usnama pepeljast trag. Da li si ikada razmišljao šta znači živeti? Ko sneg u toplom danu u tebi detinjstvo kopni.... Brige.... Zar ima briga?.... Tuge..... Zar ima tuga?....Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni.... Tamo te čeka ona lepa, ali lukava duga.... I živi...... Ne grickaj kao miš dane.... Široko žvaći vazduh..... Prestiži vetar i ptice.... Jer, svaka večnost je kratka..

svaki put kada se osetis izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. ne zaboravi da jedno drvo sa velikom krosnjom i malim korenjem iscupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zila i malom krosnjom i sokovi jedva proticu. korenje i krosnja moraju da rastu zajedno, moras da budes istvremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces moci da ponudis hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima.
i kad se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budes znala kojim da krenes, nemoj poci bilo kojim, nego sedi i sacekaj. disi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana si dosla na svet, ne dozvoli da ti nesto odvuce paznju, cekaj, i dalje cekaj. budi mirna, cuti, i slusaj svoje srce. kad cujes njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi.

''Jednom davno, sva ljudska osećanja i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.
Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osećanjima." Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši prećutati, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?" "To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik."
Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo reskirati.
"Jedan, dva, tri." počela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku. Uspeh se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde se sakriti jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Sramežljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u krilu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.
Kada je Ludost odbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.
"Milion", povikala je Ludost i započela svoju potragu.
Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sediti na obližnjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Taleant u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgorenoj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaći. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je već bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je medju ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela je udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.
Ludost nije znala šta učiniti. Pronašla je pobednika, osećanje nad osećanjima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i na kraju odlučila zauvek ostati uz Ljubav i pomagati joj.
Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećanjima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.“

Puno pricas! Od tebe se ne moze doci do rijeci!
Ali cutis onda kad ljubav treba reci....
Ti kad pricas gestikuliras, 
Nespretno mlatis rukama; 
Jedino sto ti priznam, 
Znao si da volis sa njima;
A ja hocu rijecima da me skidas, 
Rijecima da lijecis moj bol; 
Trenutak strasti samo masku skida, 
Ti volis pod maskom....i to je to;
Negdje u tebi, duboka je bol zakopana, 
A kako da te lijecim, kad mi ne kazes,
Gdje je skrivena ta stara rana;

Dorian Danny Gray

"Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kada je prisutna i ljubav. Onaj koji se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem. A ko voli celim bicem, oseca se slobodnim!!!
Upravo zbog toga, uprkos svemu sto mogu da iskusim, ucinim, otkrijem, nista nema smisla. Jedino sto zelim je da se ponovo posvetim traganju za samom sobom - a to znaci za covekom koji ce me razumeti, koji me nece povredjivati.
Ali o kakvim to glupostima govorim?
U ljubavi niko nikog ne moze da povredi; svako od nas je odgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivomo za to.
Vec sam iskusila patnju kada sam izgubila osobe u koje sam bila zaljubljena. Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje.
To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu a ne posedovati je!!! "

Paulo Koeljo - 11 Minuta

Ljubav je uvek nova. Nije vazno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u zivotu jer se stalno suocavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas moze odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana naseg postojanja.Ako je uskratimo sebi, umrecemo od gladi gledajuci zudno u drvo zivota, a necemo imati smelosti da pruzimo ruku i uberemo plodove. Treba traziti ljubav, ma gde ona bila, cak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razocarenja i tuge.

Jer onog casa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takodje polazi nama u susret!
I spasava nas

"Kada žene ne bi bile smešne, nikada ne bi bile ružne. Biti ružna od Boga, to može da se popravi. To mogu da spasu prijatne, dobre oči, ljubazan izraz lica i uopšte nešto milo što bi vredelo pomilovati. Mnogo je gori smešni, neobjašnjivi nesporazum koji ženama izvire sa lica. Uvek mislimo o sebi da smo nešto što nismo. Mislimo da smo zavodljive, a bile bismo šarmantne kada ne bismo mislile tako. Mislimo da smo demonske, a u stvari smo male, nezasite i nesavladive životinjice. Zamišljamo da smo dramske umetnice, a često smo samo izveštačene majmunice.
A to je sve zato što ne umemo da vidimo sebe u ogledalu. Posmatrajte žene kada vade pudrijeru i ogledalce. Na licu im uvek zasija izraz zadovoljstva, iako mozda samo na tren. Ali promene izraz lica pre nego što se pogledaju u ogledalo. Nikada žena ne izgleda tako ozbiljno kao kada se sprema da se pogleda u ogledalo. Navuče svoj najbolji izraz, najsladje i najlepše lice koje moze da napravi. I tek onda se pogleda...
Verovatno zato i ne vidi kakva je." Milena Jesenska "Put do jednostavnost

"Razloge necijeg odlaska iz nasih zivota ne treba traziti , jer koliko god pokusavali necemo naci onaj pravi..
Ja ovaj njegov ne zelim da trazim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni medju ljudima i dogadjajima oko nas, ni medju razlikama u naravi, misljenjima ni mentalitetu..
Oni su jednostavno postajli i bili, cinilo mi se samo na prvi pogled, jaci od onog sto nas je spajalo...Nazalost, nismo uspeli da ih prebrodimo.
Na kraju, mislim da je posle svega nesto ostalo..I to toliko lepo i snazno, da cu se ja, a nadam se i on, tog vremena i te ljubavi , secati kao necega sto se coveku ne dogadja bas svakog dana... "

Ivo Andric, Pisma gospodjici M.

Jedina naša duboka i iskrena želja jeste da se približimo nekome. Od tog trenutka počinju da se sklapaju veze, muškarac i žena ulaze u igru, ali ono što se desi pre toga – privlačnost koja ih je spojila – to je nešto što je nemoguće objasniti. To je nepatvorena želja, u najčistijem obliku. I dok je ta želja još u čistom obliku, muškarac i žena se zaljubljuju u život, proživljavaju svaki trenutak, s punom predanošću i svešću, isčekujući neprestano pravi čas za objavu posvećenja. Osobe u tom stanju ne osećaju nikakvu žurbu, ne ubrzavaju događaje nepromišljenim postupcima. Znaju da će se dogoditi ono što je neizbežno, da istina uvek nađe način da se ispolji. A kad kucne čas, ne oklevaju, ne propuštaju priliku, ne gube nijedan čarobni trenutak, jer poštuju vrednost svake sekunde. Onaj ko je sposoban da oseća, zna da je moguće uživati čak i pre nego što dotakne drugu osobu. Reči, pogledi, sve to sadrzi tajnu plesa. Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao, zna da se seksualna energija ispoljava pre samog seksualnog odnosa. Najveće zadovoljstvo nije u seksu, već u strasti. Kada je strast velika, seks doalzi da bi dovršio ples, ali on nikada nije bitan. Onaj ko je zaljubljen, uvek vodi ljubav, čak i kada to ne radi. Kada se tela susretnu, to je samo prelivanje čaše. Mogu ostati zajedno satima, čak i danima. Mogu započeti ples jednog dana, a završiti drugog, ili čak i ne završiti, od tolikog zadovoljstva. To nema nikakve veze sa 11 minuta. I najjača odlučnost i volja ovog sveta ne može sprecčti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi.

11 minuta - Paulo Koeljo

Sunce sija, nebo je tamnoplavo, pirka divan vetrić i ja čeznem - toliko ćeznem - za svim i svačim. Za razgovorom, slobodom, prijateljima, da budem sama. I toliko čeznem... da plačem! Osećam se kao da ću prepuknuti i znam da bi bilo bolje ako bih se isplakala; ali ne mogu, uznemirena sam, idem iz sobe u sobu, dišem kroz pukotinu zatvorenog prozora, osećam srce kako mi lupa kao da mi govori: "Pa zar ne možeš zadovoljiti moje čežnje?"

Verujem da je to proleće kod mene, osećam da se proleće budi, osećam ga čitavim svojim telom i dušom. Naporno mi je da se ponašam prirodno. Osećam se zbunjenom, ne znam šta bih čitala, šta da pišem, samo znam da čeznem...! "

Dnevnik AF

Ustaneš ujutru, saspeš u sebe vrelu kafu, poludiš u prevozu, čekaš na
semaforima, na poslu saspeš vrelu kafu u sebe, onda kao nešto radiš,
može još jedna kafa, vratiš se sa posla, poludiš u prevozu, čekaš na
semaforima, pojedeš nešto hladno, spavaš posle ručka, probudiš se,
saspeš u sebe vrelu kafu, izrazgovaraš se telefonom sa istim takvim
očajnicima kao što si sam, preskočiš večeru, navodno zbog zdravlja, a
mrzi te da spremaš za sina jedinca svoje majke, zuriš u TV dok ti se ne
prispava, knjigu koju mesecima želiš da pročitaš uredno premeštaš sa
police na policu (ko danas čita knjige, pa zašto bi se ti razlikovao),
padaš u hronično neraspremljen krevet, hrčeš, budiš se noću, kopaš po
frižideru da nadoknadiš propuštenu večeru, ujutru sve ispočetka…"

"Žena u muškim cipelama"
Mihajlo Pantić

Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro.

Ana Gavalda - "Voleo sam je"

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti.
U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu
ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio,
koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj
procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako
smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih
razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi
li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.
Kezele

Ne...Nismo bili ljubavnici...Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali kad nas nisu gledali.I to je sve.
Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne,ali nismo pokusavali da je sastavimo,ko zna zasto,i ta tajna je lebdela nad desetogodisnjim okeanom proslog vremena kao ukleta ladja...
Negde ovde daleko...
Negde tamo blizu...
Ni na nebu ni na zemlji...
Nikada mi nismo bili ljubavnici...
Samo smo se ponekad,u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama...
Ceznje...

Balasevic

U MOSTARU SAM VOLEO NEKU SVETLANU
                      JEDNE JESENI
                 JAO KAD BIH SADA ZNAO SA KIM SADA SPAVA
                 NE BI JOJ GLAVA NE BI JOJ GLAVA
                 JAO KAD BIH ZNAO KO JE SADA LJUBI
                 NE BI MU ZUBI NE BI MU ZUBI
                 JAO KAD BIH ZNAO KO TO U MENI BERE
                      KAJSIJE JOS NEDOZRELE
 
 
                 GOVORIO SAM JOJ TI SI DERISTE TI SI
                      BALAVICA
                 SVE SAM JOJ GOVORIO
                 I PLAKALA JE NA MOJE RUKE NA MOJE RECI
                 GOVORIO SAM JOJ TI SI ANDJEO TI SI DJAVO
                 TELO TI ZRELO STA SE PRAVIS SVETICA
                 A PADALE SU SVU NOC NEKE MODRE KISE
                      NAD MOSTAROM

Pero Zubac - Mostarske kiše (odlomak)

Pomislila sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...

Grendal

“Kada se zaljubiš, to je kao da te je obuzelo neko privremeno ludilo. Poremeti te kao zemljotres, a onda se intenzitet smanji. A kada se to desi, moraš da doneseš odluku. Moraš da prelomiš da li hoćeš da svoje puteve ukrstiš sa njegovim i ubediš sebe da više nikada ne smete da se rastanete. Jer ljubav je upravo to. Ona nije eksperiment, niti želja da se družite svake sekunde, niti vaša nesanica, jer ležite u krevetu zamišljajući kako vam ljubi svaki deo tela. Ne, nemojte da crvenite. Ovo što vam govorim je istina. Ljubav je ono što ostane kada izgorite jedno za drugim. Znam da ne zvuči preterano uzbudljivo, ali jeste!”

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimović

Ljubav je uvek nova. Nije vazno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u zivotu jer se stalno suocavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas moze odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana naseg postojanja.Ako je uskratimo sebi, umrecemo od gladi gledajuci zudno u drvo zivota, a necemo imati smelosti da pruzimo ruku i uberemo plodove. Treba traziti ljubav, ma gde ona bila, cak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razocarenja i tuge.

Jer onog casa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takodje polazi nama u susret!

I spasava nas.

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita,
onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoc.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,
onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usuduje odjenuti u
novu boju, i ne prica s onima koje ne poznaje.Lagano umire
onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj ocima ili napuštenim srcima.Lagano umire
onaj koji ne mjenja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi
nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si nece dozvoliti niti jednom u svojem životu
da pobjegne od smislenih savjeta....
Živi danas! Riskiraj danas! Ucini danas!
Ne dozvoli lagano umiranje....
Ne zaboravi biti sretan!

P. Neruda

Ljubavna strast dovodi ljude u stanje kad prestaju da jedu, da spavaju, da rade, kad gube svoj dusevni mir. Mnogi se uplase kad se ona pojavi, jer unistava sve sto su do tada postigli i stvorili.
Niko ne voli da vidi svoj svet u rusevinama. Zato mnogi ljudi uspevaju da se suprotstave toj pretnji i da ocuvaju kucu ili bilo koju tvorevinu koja je vec trula iznutra. To su cuvari prezivelih stvari.
Drugi, pak postupaju sasvim suprotno: predaju se bez razmisljanja nadajuci se da im ljubav resiti porbleme. Prepustaju dragoj osobi svu odgovornost za vlastitu srecu i pripisuju joj svu krivicu za eventualni neuspeh. Neprestano su u eforiji jer se dogodilo nesto cudesno ili u depresiji jer je nesto sto nisu ocekivali, sve opustosilo.
Okrenuti ledja strasti ili joj se slepo prepustiti - koja je od te dve mogucnosti manje destruktivna?
Ne znam.............................................. ........

Paolo Koeljo.... "11 minuta"

.. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

("Oglas", M. Kapor)

▶ Rupa and the April Fishes - Maintenant (SR) - HD - Video Dailymotion

▶ Rupa and the April Fishes - Maintenant (SR) - HD - Video Dailymotion

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.

Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi...Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Pekić, "Tamo gde loze plaču

 Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomamna, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav..

Ljiljana HabjanovićĐurović - Ženski rodoslov

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno

Dženet Vinterson - "Zapisi na telu

"Dani su prolazili jedan za drugim po redu,sa hrpom uvek sličnih stvari,jedva primetno različitih,kao moje lice.Vreme tako deluje,Anđela,sistematično i postupno.Njegovo nevidljivo ali neumoljivo proticanje nas troši.Potka tkiva popušta, i sleže se po razboju kostiju i jednog dana počneš da nosiš lice svog oca,a da te o tome niko prethodno nije obavestio.Možda je tvoja duša popustila pred pritiscima neke skrivene želje,za čije si postojanje znao,mada ti je bilo ogavno.Ta promena postaje vidljiva na polovini života,a godine koje nailaze samo će doneti još poneki kobni prilog.Sa četrdeset godina čovek ima isto ono lice koje će imati u starosti.Ono sa kojim će otići u grob..."

" Ostani tu " Margaret Macantini

Tereza Kesovija - Pronađi put

Probleme u ljubavi imaju samo sebicni ljudi. 
Oni sto misle samo na ispunjenje vlastitih cudi i zadovoljstva: 
oni sto zele da budu voljeni, da se kupaju u svetlosti koju zraci druga dusa. 
Svi mi zudimo za tim da vidimo odraz svoje lepote u necijim ocima..
to je prirodno, ali takvi trenuci ushita kratkog su veka. Jedino sto vredi jeste ljubav koju si spreman da das.

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati. Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.

...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....
Desanka Maksimovic

- Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, 
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće 
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili 
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš 
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego 
dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što 
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što 
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom. 

- Lako je kada je ljubav čista. Naiđe brzo kao jak pljusak. A često tako brzo i prođe. Ispuni ti srce, a kad je nestane, osećaš se praznom kao pusta pećina.
A postoji i druga vrsta ljubavi. Ona što nadolazi tako sporo da 
misliš kako to uopšte i nije ljubav. Ona koja raste svakoga dana, 
ali u tako maloj meri da jedva primećuješ. Kad ti se srce jednom 
ispuni ovakvom ljubavlju, više nikad neće biti prazno.
Iskusila sam obe ove vrste i još ne mogu da se opredelim između 
njih.
Premda sam dugo vremena mislila da sam se opredelila.

Kako to da je moguće voleti dva muškarca ali na sasvim drugačije načine? Kako to da jedan muškarac traži vašu vernost i filozofiju, a drugi vašu požudu i deltu? Zašto je ljubav tako prokleto različita? I zašto su muškarci tako nespremni da priznaju da se žene isto tako razlikuju kao i oni? Mi žene čak se i više razlikujemo, u stvari. Malo dobra donelo mi je da filozofiram ovako! Nije mi nimalo olakšalo bol. Muškarci su bili slepi i uskogrudi, ali ja sam volela jednog od njih!

Nina Badric - Ljubav je tvoja kao vino (Runjiceve veceri 2010)

"Ja te samo zelim, ali nicemu se ne nadam da ne bih patila, jer "svi se ljudi razocaravaju u svojim nadama, varaju u svojim ocekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato necu ni prevariti, necu gorcinom govoriti : ziveh u zabludi.
I zelja je iluzija, ali zelja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija blize stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaze coveku da se u stvarnosti održi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jače, postojanije, no sama stvarnost.
Zasto ne ucinis da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane življi? Ucini, ja te molim..."

Nekada davno, živela je jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da
jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela,
snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog
čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sa ovo).
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a
ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke.
More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.(I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).

Marija Jovanović "Spletkarenje sa sopstvenom dušom"

▶ Lara Fabian - Adagio (SR) - HD - Video Dailymotion

▶ Lara Fabian - Adagio (SR) - HD - Video Dailymotion

''Nismo se tražili, samo smo se našli... A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti... Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima... I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko...''

Ljubav nije nesto sto te ceka ''tamo negde''. Ona je u tebi. U tvome sopstvenom srcu - u onome sto si voljan da das.. 
Svi smo sposobni za ljubav, ali nemamo svi hrabrosti da volimo kako treba. Plasimo se da dajemo jer strepimo da nam se nece vratiti. 
Nikad ne odbijajte i ne iskljucujte ljubav zato sto misliteda je ne dobijate u pravo vreme. Nikada ne omalovazavaj te ono sto vam necije srce nudi. 
Ako vas voli, primite njegovu ljubav, zadrzite je pa mu je vratite u jos vecoj meri nego sto vam je dato..
Ako je tako budete razmenjivali, srca ce vam biti kao zlato, a duse dovoljno snazne..
Ako u ljubavi ne mislite na sebe, necete se ni zbog cega ni kajati...Kejt Karigan

Shvatila sam da je potpuno isceđena i poslednja kap svetosti iz moje krvi. Postala sam svesna istine. A istina je bila da je za mene bolje da budem prostitutka nego obmanuta svetica. Jer sve su žene obmanute. Muškarci su ti koji ih obmanjuju, a potom kažnjavaju zbog obmane. Muškarci su ti koji ih guraju do samog dna, a potom kažnjavaju jer su pale. Oni ih uvlače u brak, a onda kažnjavaju udarcima i psovkama, pretvarajući ih u poslugu koja im je stalno na raspolaganju. Najmanje obmanute žene upravo su prostitutke. A najtežu kaznu žene podnose upravo u ime braka i ljubavi.
Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim onoliko koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I znala sam po njegovim očima da me se boji onoliko koliko se muškarac može bojati žene, a gospodar roba...

"Žena na nultoj tački"
Naual el Saadaui

Uzimali smo jedno drugom riječ iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti način; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dvije nedjelje.
U životu svakog čovjeka, govorio je, postoji samo jedna žena sa kojom može da ostvari savršenu vezu kao što u životu svake žene postoji samo jedan muškarac sa kojim se ojseća kompletna. Pronaći se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinuđeni da žive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne čežnje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je u tami sobe, – jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagođavanja, prolazne privlačnosti epiderma, afiniteti tijela ili karaktera, socijalne nagodbe. Poslije tog zaključka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo sreću, zar ne? Ko zna šta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, čekajući voz u malenoj stanici, zagrlio me je i šapnuo mi:
- U kom životu smo se već sreli?
- U mnogim, odgovorila sam mu i rasplakala se.



Suzana Tamaro "Idi kuda te srce vodi"

Da stigneš onamo,
Da stigneš gde si, odeš ondande gde nisi,
Moraš ići putem gde nema zanosa.
Da stigneš do onoga što ne znaš
Moraš ići putem koji je put neznanja,
Da poseduješ ono što ne poseduješ
Moraš ići putem lišenja poseda,
Da dopreš do onoga što nisi
Moraš proći putem na kom nisi.
A ono što znaš jedino je što znaš
I ono što je tvoje ono je što nije tvoje
I gde jesi jeste gde nisi.

Tomas Sternz Eliot, odlomak iz "Četiri kvarteta"

David Garrett - Viva La Vida

..sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti..

zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i
da smo bili krivi..

..požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe..

jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš..bit će kasno

..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...

.zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju..

..ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene..

..ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobijediti
ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati
cilj života je ljubav-a ona traži žrtve

..bio si moje veliko proljeće
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti
koje ću se sjećati...

..osjećat ću tugu jer sam tebe voljela
bit će to ironija tuge..



William Wordsworth (1770-1850) "Sjaj u travi"