"Dani su prolazili jedan za drugim po redu,sa hrpom uvek sličnih stvari,jedva primetno različitih,kao moje lice.Vreme tako deluje,Anđela,sistematično i postupno.Njegovo nevidljivo ali neumoljivo proticanje nas troši.Potka tkiva popušta, i sleže se po razboju kostiju i jednog dana počneš da nosiš lice svog oca,a da te o tome niko prethodno nije obavestio.Možda je tvoja duša popustila pred pritiscima neke skrivene želje,za čije si postojanje znao,mada ti je bilo ogavno.Ta promena postaje vidljiva na polovini života,a godine koje nailaze samo će doneti još poneki kobni prilog.Sa četrdeset godina čovek ima isto ono lice koje će imati u starosti.Ono sa kojim će otići u grob..."

" Ostani tu " Margaret Macantini