Nekada davno, živela je jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da
jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela,
snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog
čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sa ovo).
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a
ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke.
More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.(I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).

Marija Jovanović "Spletkarenje sa sopstvenom dušom"