Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro.

Ana Gavalda - "Voleo sam je"

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti.
U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu
ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio,
koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj
procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako
smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih
razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi
li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas?
To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.
Kezele

Ne...Nismo bili ljubavnici...Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali kad nas nisu gledali.I to je sve.
Oboje smo nosili na lancicu po polovinu jedne davno polomljene tajne,ali nismo pokusavali da je sastavimo,ko zna zasto,i ta tajna je lebdela nad desetogodisnjim okeanom proslog vremena kao ukleta ladja...
Negde ovde daleko...
Negde tamo blizu...
Ni na nebu ni na zemlji...
Nikada mi nismo bili ljubavnici...
Samo smo se ponekad,u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama...
Ceznje...

Balasevic

U MOSTARU SAM VOLEO NEKU SVETLANU
                      JEDNE JESENI
                 JAO KAD BIH SADA ZNAO SA KIM SADA SPAVA
                 NE BI JOJ GLAVA NE BI JOJ GLAVA
                 JAO KAD BIH ZNAO KO JE SADA LJUBI
                 NE BI MU ZUBI NE BI MU ZUBI
                 JAO KAD BIH ZNAO KO TO U MENI BERE
                      KAJSIJE JOS NEDOZRELE
 
 
                 GOVORIO SAM JOJ TI SI DERISTE TI SI
                      BALAVICA
                 SVE SAM JOJ GOVORIO
                 I PLAKALA JE NA MOJE RUKE NA MOJE RECI
                 GOVORIO SAM JOJ TI SI ANDJEO TI SI DJAVO
                 TELO TI ZRELO STA SE PRAVIS SVETICA
                 A PADALE SU SVU NOC NEKE MODRE KISE
                      NAD MOSTAROM

Pero Zubac - Mostarske kiše (odlomak)

Pomislila sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...

Grendal

“Kada se zaljubiš, to je kao da te je obuzelo neko privremeno ludilo. Poremeti te kao zemljotres, a onda se intenzitet smanji. A kada se to desi, moraš da doneseš odluku. Moraš da prelomiš da li hoćeš da svoje puteve ukrstiš sa njegovim i ubediš sebe da više nikada ne smete da se rastanete. Jer ljubav je upravo to. Ona nije eksperiment, niti želja da se družite svake sekunde, niti vaša nesanica, jer ležite u krevetu zamišljajući kako vam ljubi svaki deo tela. Ne, nemojte da crvenite. Ovo što vam govorim je istina. Ljubav je ono što ostane kada izgorite jedno za drugim. Znam da ne zvuči preterano uzbudljivo, ali jeste!”

"...Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu..." Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema vise ni parnjaca ni zvizduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu ceka uzdrhtalog srca.Niti iscekivanja postara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put procitamo rijeci koje su drhtavom rukom pisane; "ljubim te", "mislim na tebe", "nedostajes mi".Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostase samo uspomene od kojih se pobjeci ne moze.Cak i kada bi znali put sto vodi u zaborav,mi nebi posli njime.Vec se uvijek istom stazom vracamo sto vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostiznim obalama sto nas svake noci zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplasimo da cemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod ociju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih..."

D.Maksimović

Ljubav je uvek nova. Nije vazno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u zivotu jer se stalno suocavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas moze odvesti u pakao ili u raj, ali uvek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana naseg postojanja.Ako je uskratimo sebi, umrecemo od gladi gledajuci zudno u drvo zivota, a necemo imati smelosti da pruzimo ruku i uberemo plodove. Treba traziti ljubav, ma gde ona bila, cak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedelje razocarenja i tuge.

Jer onog casa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takodje polazi nama u susret!

I spasava nas.

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita,
onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoc.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,
onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usuduje odjenuti u
novu boju, i ne prica s onima koje ne poznaje.Lagano umire
onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj ocima ili napuštenim srcima.Lagano umire
onaj koji ne mjenja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi
nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si nece dozvoliti niti jednom u svojem životu
da pobjegne od smislenih savjeta....
Živi danas! Riskiraj danas! Ucini danas!
Ne dozvoli lagano umiranje....
Ne zaboravi biti sretan!

P. Neruda

Ljubavna strast dovodi ljude u stanje kad prestaju da jedu, da spavaju, da rade, kad gube svoj dusevni mir. Mnogi se uplase kad se ona pojavi, jer unistava sve sto su do tada postigli i stvorili.
Niko ne voli da vidi svoj svet u rusevinama. Zato mnogi ljudi uspevaju da se suprotstave toj pretnji i da ocuvaju kucu ili bilo koju tvorevinu koja je vec trula iznutra. To su cuvari prezivelih stvari.
Drugi, pak postupaju sasvim suprotno: predaju se bez razmisljanja nadajuci se da im ljubav resiti porbleme. Prepustaju dragoj osobi svu odgovornost za vlastitu srecu i pripisuju joj svu krivicu za eventualni neuspeh. Neprestano su u eforiji jer se dogodilo nesto cudesno ili u depresiji jer je nesto sto nisu ocekivali, sve opustosilo.
Okrenuti ledja strasti ili joj se slepo prepustiti - koja je od te dve mogucnosti manje destruktivna?
Ne znam.............................................. ........

Paolo Koeljo.... "11 minuta"

.. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao....
Traži se nada....ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži. ...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

("Oglas", M. Kapor)

▶ Rupa and the April Fishes - Maintenant (SR) - HD - Video Dailymotion

▶ Rupa and the April Fishes - Maintenant (SR) - HD - Video Dailymotion

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.

Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi...Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Pekić, "Tamo gde loze plaču

 Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomamna, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav..

Ljiljana HabjanovićĐurović - Ženski rodoslov

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno

Dženet Vinterson - "Zapisi na telu

"Dani su prolazili jedan za drugim po redu,sa hrpom uvek sličnih stvari,jedva primetno različitih,kao moje lice.Vreme tako deluje,Anđela,sistematično i postupno.Njegovo nevidljivo ali neumoljivo proticanje nas troši.Potka tkiva popušta, i sleže se po razboju kostiju i jednog dana počneš da nosiš lice svog oca,a da te o tome niko prethodno nije obavestio.Možda je tvoja duša popustila pred pritiscima neke skrivene želje,za čije si postojanje znao,mada ti je bilo ogavno.Ta promena postaje vidljiva na polovini života,a godine koje nailaze samo će doneti još poneki kobni prilog.Sa četrdeset godina čovek ima isto ono lice koje će imati u starosti.Ono sa kojim će otići u grob..."

" Ostani tu " Margaret Macantini